Pohvala albatros za decu

SIMULACIJA

 

1.

„28.1.2010.

Ustao sam rano. Sanjiv sam se pozdravio sa ocem, koji nije bio naročito raspoložen. Poželeo mi je sreću, čini mi se ravnodušno i odsutno. Izgovarao je pažljivije odabrane reči, a boja glasa nije bila ni nalik običnoj; sada to nije zvučalo razborito i iskreno. Činilo se da je pričao tako da bismo se što pre rastali, kao da je želeo iz nekog neodređenog razloga da me skloni od sebe. Prihvatio sam pozdrav bez ikak- vih primedbi i poljubio ga. Doručkovao sam i otišao na školski autobus. Osećao sam se čudno – nesvakidašnje. Izašao sam iz autobusa, uputio se ka školi prateći pogledom crveni školski autobus, do tre- nutka kada je nestao u dugoj mračnoj ulici, izgubljenoj u magli. Boja auto- busa je za mene bila upadljiva i činila mi se nepoznatom, iako me je taj autobus dovozio osam godina istim putem u školu.

Hladan zimski vetar je šetao kroz moju kosu, nos mi je pocrveneo od hladnoće, a uši su postajale vruće. Jedva sam čekao da uđem u školu i ugrejem se, iako me je kretanje i buka svih ljudi oko mene zbunjivala i odvlačila moje misli usmerene ka predmetu koji treba da odgovaram. Čudio sam se povezanosti nemira ljudi sa mojim unutrašnjim stanjem. Nisam bio svestan kakav uticaj na mene može vršiti nesputano pona- šanje okoline. Poduhvatio sam se velike neprijatnosti. Ništa nije pozitivno delovalo na mene. Sunce koje je dizalo raspoloženje pospanim učenicima i krasilo školu zlatnim odsjajem, meni je izgledalo ništa više do smrznute pomorandže koju sam tada grickao. Napokon sam prešao preko školskog praga, prešao sam preko granice oštre zime sa odsjajem sunca i smestio se u svoju uvek zagrejanu učionicu. Ulazak nastavnika nisam iščekivao, ne znam ni da li je iko, nisam primećivao, zato što sam imao dosta končića da izdvojim iz zamršenog klupka, što mi i nije polazilo za rukom. Gledao sam u zamrljanu tačku na zidu, u koju sam se uzdao da će odmrsiti klupko.Ušao je nastavnik u žurbi, jer je kasnio, i odmah je započeo predavanje lekcije, dok sam ja u svojoj svesci crtao.

Zato što sam bio neraspoložen i nedovoljno koncentrisan za slušanje nove lekcije, pažnju sam usmerio na crtež. Nacrtao sam okruglo ogledalo sa širokim ramom. Na ogledalu je ležala slika, odraz moga lika. Mom liku su se videla samo leđa i glava, a odraz sam nacrtao po svom osećaju, po onom izgledu koji mi je ostao u sećanju, i sa sigur- nošću poteza, zahvaljujući izraženoj oštrini zapažanja. Pravilne crte lica, podbačena dugačka kosa nalevo koja prelazi preko uha, široke guste obrve, moj veliki krivi nos i usne tanke, skoro da se ne vide.

Prišao mi je nastavnik i upitao:

„Šta crtaš to, Markoviću?”

„Crtam sebe i svoj odraz u ogledalu, nastavniče.” – odgovorio sam.

Nastavnik je pogledao crtež malo bolje:

„Ti stojiš pred ogledalom zatvorenih očiju?” – upitao me je posle nekog vremena sa ispitivačkim pogledom, i vratio mi je crtež.

Zbunjeno sam pratio nastavnikove korake, jer bi me uplašili uvek kada bi stupili u kontakt sa zemljom, i iz njih se iznova rađao jak zvuk koji je ometao moje misli, sada usmerene samo na jednu stvar. Činilo mi se da njegove misli ulaze u moj um i prikazuju sliku crteža na način koji one doživljavaju, gledajući tuđim očima. Zaista, odraz je na crtežu stajao sklopljenih očiju. Rasejano sam posmatrao grešku. Pocrveneo sam od ushićenja i nervoze, lice mi se zažarilo kao oganj, na klupi je bio ispružen crtež koji sam prezreo u trenutku, uprkos posvećenoj pažnji koju su pratila pomešana osećanja. Crtež je poremetio moje stanje, glava mi je gorela i tresla me je groznica, drhtao sam poput travke na vetru, pokriven plaštom besa. Ceo crtež mi se činio nestvarnim, i čak sam skrivao u sebi, sa nekim strahom, neodređenu želju da ga ispravim, da docrtam nedostatke, ali ipak nisam bio spreman za takav poduhvat, jer je, u trenutku saznanja neprihvatljive greške, u meni nešto prslo kao mehur od sapunice. Sedeo sam pričvršćen za stolicu, miran kao zemlja. Pričinjavalo mi se da čujem uzvike čuđenja. Oborio sam pogled, a dru- govi su ga zabašurili smehom.

Časovi su se završili. Nespokojan sam pohitao kući, sa željom da podrobno razmislim o svim događajima koji su opkolili moj vedri dan.

Ušao sam u isti crveni autobus koji me je dovezao i zaputio se kući. Kropio me je mirisom prašine i prljavih prozora. Čuo sam ogova- ranja, izjave ljubavi i razne vesti, a ja sam bio zaokupljen drugim stva- rima – pitanjima koja su se taložila u roju misli. Kroz prljavi prozor sam široko otvorenih očiju posmatrao okolinu. Gomila ljudi, huka, gužva u saobraćaju… Sve mi je delovalo nepoznato i često je zbog takvih slučajeva moje lice oblivala iznenadna rumen. Nepojmljiva neobičnost je sve jače napadala moje odlutale misli.

Sišao sam na stanicu. Tada me je nešto u neverici stiskalo i, pored brojnih pokušaja, nisam uspeo da se otrgnem od misli.

Video sam na kraju ulice svoju veliku kuću sa drvenom ogradom i malim dvorištem. Ušao sam na širom otvorena vrata. Dva krupna po- licajca i tetka su me sačekali u dnevnoj sobi. Moje radoznale oči su pi- ljile u njih. Razgovarali su sa tetkom – ozbiljno i tiho. Čim su me ugledali, tetka je jednom policajcu došapnula nešto i obojica su ustala i napustila dnevnu sobu. Jedan policajac me je pomilovao po kosi dok je prolazio.

„Milane, moramo da razgovaramo. Sedi kraj mene!“ – nežno, ali ozbiljno izgovorila je tetka.

„O čemu? Gde su mi roditelji?“ – upitao sam je sedajući pored nje.

Posle nekoliko trenutaka ćutanja, rekla mi je blago, stegnuvši jakim zagrljajem i ljubeći mi glavu:

„Tvoji roditelji su doživeli saobraćajnu nesreću!”

Srce mi je tako lupalo da mi se zavrtelo u glavi. Misli su se gomilale jedna na drugu, gledao sam zamišljeno u veliku porodičnu sliku na zidu.

Želeo sam da budem sam. Ne progovorivši, otišao sam do svoje sobe. Legao sam i posmatrao zidni sat, mali i okrugao.”

 

2.

 

Zaklopio je dnevnik. Gledao je u isti zidni sat, u istoj sobi kao i pre pedeset godina. Šezdesetčetvorogodišnjak koji se predao Bogu – sveštenik, prelistavao je zapise i podsećao se nesreće koja mu je iz te- melja promenila život. Pustio je sedu bradu, oči su bile skupljene, kapci spušteni, obrve guste i uvijene na krajevima, a nos je ostao velik i kriv, koža naborana, a kosa još uvek velika, pomalo seda, podbačena preko levog uha.

Umoran od vođenja liturgije i napora da daje odgovore i objaš- njenja na pitanja koja su mu postavljali, legao je s namerom da se odmori.

„Zbog čega Gospod dopušta da se užasne stvari događaju dobrim ljudima?” – pitala ga je devojka iz mase slušalaca.

„Čovek nije dostojan da razmatra namere i volju Božju, ali budite sigurni da nijedno zlo nije Božje delo, nego Đavolje.” – odgovorio je.

Ni njemu samom nisu ove reči zvučale ubedljivo, hteo je još nešto da kaže, ali nije znao šta. Osećao je nespokojstvo, u glavi je projektovao slike prošlosti, obuzela ga je uznemirenost koja je izazvala haos u glavi. To osećanje ga je pratilo kući. Razmišljao je o prošlosti.

Nakon srednje škole odlučio je da ode u manastir povučen zano- som usled velikog unutrašnjeg pritiska. Iako je postupno rasla napreg- nutost, dešavanja oko njega su se najednom izmenila. Sve je bio apsurd! Ljudi su stavljali na sebe ozbiljno lice, kao da su rešavali kakve apo- rije, a u stvari je to bila samo maska – bili su za Markovića poput fikcije: čudio se, ali se trudio da ih ne primećuje. Drugovi u školi smatrali su ga čudakom; nastavnici sažaljevali… Sve je iznenadila informacija da je otišao u manastir. Niko nije mnogo mislio o njemu, niti ga je ko poznavao dobro, kao prijatelja. Nisu pitali za njega, jednostavno je nestao iz tog sveta.

Iscrpljen, utonuo je u dubok san.

Kroz izmaglicu se udaljavao od veće napuštene kuće. Išao je sve dublje u maglu dok nije zalutao. Video je samo objekte koji su bili neposredno blizu njega, zaobilazio je mnoštvo visokog drveća koje se izdi- zalo u maglovitoj šumi. Koračao je bez određenog cilja. Odjednom je osetio da propada, da se spušta leteći, kao da se čitava Zemlja pretvorila u crnu rupu. Zapao je u mračnu prostoriju, koja nije imala ni ulaza, ni izlaza. Samo ta prostorija i jedna osoba sa likom njegovog oca…

„Oče…” – izgovorio je kao da mu je pao kamen sa srca.

„Očekivao sam te.”

„Gde sam ja? Kakvo je ovo mesto?” – upitao je razdragano Marković.

„Upravo si izašao iz sna.”

„Kako to misliš?” – zakoračio je prema ocu, ali je osećao neku vrstu sile koja ga je držala u mestu i nije mu dozvoljavala da se približi.

„Čitav tvoj život je bio simulacija: događaji, ljudi i sećanja.” –

odgovorio je sa blagim izrazom lica.

„Ko si ti?” – pitao je gledajući začuđeno prostor oko sebe.

„Ja sam tvorac tvog sna.”

„Kakvog sna? Kako sam dospeo dovde?”

„Uz pomoć mašine koju sam sagradio za tebe, koja vrši proces simulacije života.” – istim tonom, istim izrazom lica.

Trenutak ćutanja, pa je Marković zbunjeno pitao:

„Sve je bila simulacija?”

„Sve.”

„Šta sam ja onda bio, ako je sve isprogramirano i izračunato?”

„Ti si bio moje sredstvo za usavršavanje tehnike simulacije života.”

„Ali… zbog čega? Zašto baš ja?”

„Zbog toga što postoje bića izvan granica ove vasione koja teže da ovladaju veštinom proizvodnje simulacije stvarnosti. Simulacijom života održavam svoje mesto, jer će ga u suprotnom oni preuzeti. Po- stoji beskonačno mnogo simuliranih svetova. Između njih mora da po- stoji balans. Tvoj život nije jedini koji je simuliran.”

„Šta će biti sa mnom?”

„Vratiću te u san novog rađanja u simuliranoj stvarnosti. Ovoga puta ćeš živeti srećnije. Zaboravićeš ovaj razgovor, kao i prethodni san.” – oči su mu blistale dok je to izgovarao, a glas je ostao pri istom tonu.

„A, kako mogu biti siguran da ovo nije san?!”

 

On je nestao.

„Vi ste u bolnici, gospodine Kovačeviću. Bili ste u komi.” – rekao je lekar.

Otvorio je oči…

Umetničko udruženje Milutin Alempijević

Kunstverein "Milutin Alempijevic e.V.",

Frankfurt am Main