Pohvala albatros za priču

Umetničko udruženje Milutin Alempijević

Kunstverein "Milutin Alempijevic e.V.",

Frankfurt am Main

POHVALA ALBATROS

 

WOLFGANG FEHSE

Nemačka, Berlin.

 

Rođen je 1942. godine u Nirnbergu. Studirao je socijalnu pedagogiju i teatrologiju u Berlinu. Od 1996. slobodni je književnik.Član je Udruženja pisaca Nemačke i Novog društva za književnost u Berlinu. Objavio je trina- est knjiga poezije, pripovedačke proze i jednu dramu. Njegov prvi roman „Karneval u Iksu“ je objavljen 2010. Dobitnik je više nagrada.

 

HELDERLIN

 

 

„Bilo je to divno podne u septembru. Sunce je jarko sijalo kroz visoke prozore mog salona, da su dve kraljevske palme drhtale od sreće. Imao sam osam godina i patio od blage kijavice. Živeli smo u Kneževom zamku koji je na svoja tri sprata imao više od stotinu velikih prosto- rija, na trgu našeg malog grada. Moj deda je zaradio bogatstva, on je bio najuticajniji čovek u tom mestu.“

„Jeste, lažove jedan.“

„Svaki put kada sam morao da duvam nos, dva zlatom protkana la- keja žurili su letećim koracima i mahali maramicama i držala mi, jedan desno, jedan levo, dragocene indijske tkanine pod nos i duboko se poklonili.“

„Najbolje bi bilo da ga ne slušamo.“

„U zavisnosti od toga, da li sam hteo da duvam nos, frknem ili ne frknem; sa gospodskim klimanjem glave dozvolio sam poslušnim slu- gama da odu, oni su se ponovo poklonili, provukli ispod palmi tiho šaptavši kako je bedno ovo provincijsko leglo, a kako je divan glavni grad Berlin.“

Pričao sam ovu priču u salonu Berlinskog skloništa za beskuć- nike Bodinštrase. Prekinuh i pitah Horsta, koji je drhtao od besa, zar nikada nije čuo da ljudi iz najboljih kuća propadaju. On je rekao:

„Umukni, magarče.“

Peć čadi, televizor je pokvaren, i dva prozora su kartonom lepljena. Jednom rečju, bilo je opet izuzetno prijatno u Bodinštrase. Nastavio sam:

„Tog prelepog septembra u podne stajao sam pred svetlošću poplavljenim staklenim vratima balkona i videh stotine ljudi na trgu kako sa svih sporednih ulica žure ovamo. Bilo ih je sve više i više. Otvorih vrata, iznenađen užasnutim vrištanjem mojih lakeja, popeh se na ogradu balkona i videh: na ivici bunara stoji dete obučeno u belo, kojem rastu krila. Skočih dole na trotoar, guram se kroz gomilu ljudi, brzim koracima me prate moji lakeji. Ono što mi se iz daljine činilo nemogućim - sada vidim izbliza: detetu rastu krila.“

„Da, da, naravno sa Božićnim ukrasima i šljokicama...“

„Ponovo se vratih, popeh preko ograde balkona u salonu i glasno koliko mogu uzviknem: „Mama, mama, detetu rastu krila“ . Uz pratnju la- keja koji teško diše, trčim do salona i dalje uz stepenice, prekrivene debelim stazama. Iz daljine čujem mamu: “Gluposti! Kako ti umeš uvek da maštaš! Prva generacija sagradi, druga održava, a treća uništi. Vežbaj na violini! Zagrej stolicu! Matematika, fizika, latinski! Sve ti se može oduzeti, ali nikad znanje! Uči! Joj, joj...“. Otrčah gore, visoko, više od blistavih kristala lustera koji se cakle na suncu:

„Mama, istina je! Video sam! Dođi na čas! Detetu rastu krila!“ Tišina u dvorcu. Apsolutna tišina. Trčim opet niz stepenice,

za mnom dva zadihana lakeja. Krila deteta dosegla su već raspon krila pet metara – a ona i dalje rastu. Ljudi se baciše na kolena i plaču i cvile nad svojom sudbinom! Jedni su se žalili na loše uslove života, drugi na usamljenost.

Dete raširi svoja ogromna krila biserno svetlucava na suncu i poviče: „Gde se duša naroda tiho ujedinjuje u slobodnu pesmu!“

Žene i muškarci, i mladi i stari, pa i ja i dvojica sluga, ba- cismo se na to dete. Svi se uhvatiše za krila, i svako ugrabi po jedno pero!

I polećemo! Letimo! Mi lebdimo u vis u čisti, svetloplavi etar! – Na velikoj terasi, tamo, gde zastave vijore i gde su ostali ljudi, stajao je i moj deda. Zagrmeo je u mikrofon:

„Let je protivzakonit! Izbegnite posledice! Vratite se!“

Deda postaje sve manji i manji, vidimo ga kako maše svojim sitnim rukama, pre nego što je kraj nestao u izmaglici grada.“

Horst stoji sada već preteći ipred mene.

„I? Gde ste završili?“