Druga Nagrada 2

Umetničko udruženje Milutin Alempijević

Kunstverein "Milutin Alempijevic e.V.",

Frankfurt am Main

DRUGA NAGRADA / SREBRNI ALBATROS

 

DUŠAN ĐORĐEVIĆ,

Vranje, Srbija

 

Rođen je 1955. godine u Vranju.

Novinar je OK Radia Vranje i dopisnik dnevnika „Vesti“.

Objavio je sledeće knjige: Drame (drame, 1999), Kila do kolena (aforizmi, 2003), Škola za patriote (roman, 2004), Poštena kurva (aforizmi, 2006), Stočni vagon (roman, 2008), Magareći ujed (aforizmi, 2009), Da pukneš (aforIzmi, 2011, Dušan Đorđević, Milan Ilić Maja, Vojkan Ristić, Dragan Miljković), Nevino uvo (aforizmi, 2012), Sikter (roman, 2013).

Živi i radi u Vranju.

PLAČLjIVO ZURLE

 

 

Rastanak sa nekrštenim danima bio je uzbudljiv. Počelo bi u podne, sa pravljenjem pihtija. Nana je, u suturenu, palila kandilo i molila da šporet ne ugasne. Iznosila je iz podruma po četiri para svinjskih i telećih nogu, nekoliko prasećih repova i uši, koje su iznova osetile očev brijač na sebi, jer su u međuvremenu pronikli sitnim oštrim dlačicama.

„Biće, kao i prošle godine, a verujem i sledeće, dovoljno za trideset dubokih porculanskih tanjira“, zadovoljno je ređala i zasipala bunarskom vodom sadržinu velikog pocinkovanog lonca koji je otac stavljao na užarenu plotnu šporeta. Noge, repovi i uši kuvali su se u devet voda, nakon čega su se koža, meso, hrskavica i srž sa lakoćom odvajali od sitnih koščica. Majka je pre toga u drvenoj tavi stucala šezdeset srednjih čenova luka, po dva za svaki tanjir. Nana je najbolju tuzlansku so od oka raspoređivala po tanjirima iz staklene kutije sa drvenim poklopcem. Kašikom od trešnjinog drveta punila je tanjire žitkom smesom. Psi su režali a mačke mjaukale tiho, sa merom. Pihtije su bile gotove.

„Moraju da se stegnu pre dvanaest sati uveče“, govorila je jedno, a mislila drugo: moraju da se stegnu za nepun sat.

Dok se suturen zaključavao od drčnih mačaka, otac se iskreno ispovedao:

„Ne jedem ih iz ideoloških razloga, jedem ih što ih volim.“

„Kada se vratimo sa sastanka komiteta dva ću tanjira da slistim“, uzdisala je majka.

Ponoć se iščekivala uz vruću rakiju. Spremala se od tanke praskovače nekoliko godina stare, točene iz dudovog bureta, i grejala bez dodatka vode. Svetlo se te večeri nije palilo, čkiljila je samo lampa na gas, okačena u uglu o gredu. Šporet je, napunjen hrastovim mladicama, stenjao od toplote i punio sobu ravnomernim tihim pucketanjem. Familija je bila na okupu. Spavali smo sa braćom i sestrama u jednom krevetu, polunasmejani.

Kučići bi prestali da laju na mesec. Budili smo se, omamljeni prasećim repovima koji su virili iz tanjira sa staklastim pihtijama. Napolju je mraz okivao zemlju i kitio kućne strehe sulundarima metrašima. Debela ledena pokorica na prozorima na Bogojavljanje sakrivala je proviđenja od dece. Najstariji su se povremeno peli na tavan i gledali kroz razređene ćeramide u vrh neba ne bi li na crne dane namamili bele noći. Najstariji iz familije započinjao bi sa pričom, koju smo morali, bunovni, da slušamo:

„Praprat je ovčario ispod samog vrha Crne gore. Preko tristo ovaca zapišavalo je retko rastinje, glođući sa sve četiri strane, i lizalo večiti sneg po uvalama, sito i zadovoljno. Praprat je ustajao čim bi se razdanilo, puštajući vetrove koji su budili ovce terajući ih da blejanjem razgone smrad, dole u nizinu, prema skopskom polju. Spavao je i zimi i leti na iskovanim čamovim daskama, visoko podignutim od zemlje, kako se vukovi i njegovi psi, retke vrste crnogoranaca, ne bi slučajno uplašili. Psi su bili promenljivog karaktera, što se Prapratu nije sviđalo. Najstarijim psima nije dozvoljavao da lipšu - imao je meko srce – već ih je ubijao u mesecu derikože udarcem pesnice u potiljak i sebi od njihove kože pravio šarene opanke.

Često su znali da zalaju kad ne treba. Uvek gladni, lizali su gazdi umašćeno dugačko vučje krzno. Odlučio se za neverne pse, jer je smatrao da se verni uvuku pod kožu i izazivaju osećanja samilosti koja su na ivici ljubavi i mržnje. Ko se odjednom silno zavoli, taj se sa lakoćom ubija, smatrao je.

Daščani krevet bio je natkriven debelim slojem ovčje balege, koja je, prilepljena ljutom Prapratovom mokraćom, prianjala uz mrežu od vrbovog pruća. Takva pokrivka bila je nataknuta na zašiljene i krive, kvrgave, visoke gabrove motke, odapnute i spremne da raspore i otvore nebo.

„Orao ne može da vidi moje oči. Spasen sam!“, pokrivao se gunjem napravljenim od koža najjačih i najbešnjih bivola, odgajanih u blatu na kiselkastim lekovitim pojilima. Nije žalio ni deset ovaca, samo da mu gunj bude neprobojan. Gunj je oblagao vrućom vunom od ovaca miljenica, od kojih je i kapu pravio. Koristio je sveže meso koje, kada bi se osušilo i zalepilo za čelo, ne bi dozvoljavalo da skine kapu. Ionako je ne bi skidao, jer bi tada morao da se počeše. Tako mu je sve bilo potaman, ništa ga nije ga svrbelo.

Najverniji crnogoranac je, od straha za sopstveni život, negde između Prapratovih nogu, zalajao u pravcu buradi. Dok je brkovima, dugačkim dva njegova hvata, čistio uši koje su se neprestano ljuštile, rakija od oskoruša žuborila je u drvenoj bagremovoj čaši nalik na omanji grnčarski lonac. Čaše je pravio svakodnevno, u pauzama, kada je satima pišao niz planinu i olakšavao bol sišlu sa mesečevih mena. Iz njih se cedio bagremov sok koji je rakiju pretvarao u krv divljih pastuva nastanjenih na obližnjim planinama.

Praprat bi rakijom oprao zube i desni, omekšao želudac i žuč, raskvasio crni i beli džiger i rasterao prdeže i puveže iz malog i debelog creva.

Imao je više od sto pedeset kila na visinu koja je u ono vreme bila nemerljiva i nedostižna kod Jelina i ostalih civilizovanih naroda. Jeo bi jedanput dnevno, ujutro. Preko dana bi zajedao sebe. Obed je bio obilan i običan. Psovao je usta i pljuvao u njih, smatrajući ih požudnim i kletim. Pogledom je, uperenim naviše, oblizivao butove i plećke koji su se visoko iznad njegove glave sušili na promaji, pod natkrivkom. Štapom krivakom, koji je bio duži od njega za dve normalne glave, otkačio bi meso životinja priraslih uz njegov bodež - kratak dardanski mač. Mač je pronašao vršeći iskopavanja za nužnik. Iskopao ga je duboko ispod granitne stene, slepljenog od krvi dardanskih izdajnika. Praprat je olizao krv, osetio gorak ukus u ustima i zarekao se da se neće svetiti. Ubijaće samo ukoliko mora i ukoliko bogovi munja i gromova to budu zahtevali – ali iz dosade ili radi razonode - nikad!

Krupnim kostima bi češao tabane, a sitnim čačkao očnjake za koje se nije sećao da ih je menjao u detinjstvu. Domalim prstom bi trljao umnjake, a onda sakupio oglodane i isisane kosti i bacao ih crnogorancima, igrajući se i psujući ih. Oni su se od sreće vrteli u krug, ne bi li dohvatili svoj rep i pojeli ga.

„Kotle!“, zemljotres slabe jačine uzdrmao bi utrobu Crne gore kad bi se razdrao planinom.

Uzeo bi zemljani kotao od desetak litara i odlazio po crno vino napravljeno od sitnog, plesnivog i sasušenog grožđa koje je uzgajao na istočnoj padini planine. Usred leta puštao je ovna predvodnika na ovce, moleći se bogovima da grmljavinom rasteraju kišu, kako bi spečeno i suvo grožđe u obliku majušnih bobica ubrao krajem grozdobera i držao u glinenim bačvama da vri do sledeće zime. Bogovi bi mu gromovima uzimali petinu stada, ali se nije žalio, na maloj sečki jaganjci bi nadoknađivali datu žrtvu. Crnogoranci bi, pošto bi pojeli pobijene ovce, noćima zavijali kao da čitaju molitve.

Popio bi par kotlova, podrignuo, i uznemirio ovce. Psi su, po prirodi plašljivi, zapišivali njegovo legalo.

Praprat je čuvao ovce stojeći na najvišem vrhu Crne gore. Voleo je da u periodu cvetanja divljih trešanja usred dana satima posmatra pun mesec. Sa prvim mrakom nastajalo je njegovo mučenje u zavrnutom pupku nalik na pitu uvijaču. Bio je siguran da u punom mesecu vidi razjarenog ovna predvodnika sa oteklim testisima, zbog kojih je bolno vrečao. Ono što ga je izluđivalo bila je ovnova glava. Zapravo - njegova glava.

„Pusta planina, ne mogu bez nje! Crna da crnja ne može biti! Ako ostanem još samo jedan dan, podaviću sve ovce jalovice!“, gusti pramenovi kose, kao žito, koji su virili ispod kape, otpadali su mu od vrelog uzdaha.

Praprat je imao osećaj da se pupak polako razvrće u pravcu suprotnom od senke na peščanom satu. Nije mogao da dokuči ko mu učvori u kosti i meso močvare i trske, blato i kamen, pčele i komarce, vlagu i sušu, testije i vino, besna opijanja i luda bludničenja, osemenjavanje ženki i umnožavanje bez reda i mere, trežnjenje i psovanje, ubijanje i praštanje. Udarao se pesnicama u glavu, mućkao paganskim tužbalicama, hukao kao sova plašeći se da ne zakuka dodeljena kukavica i podseti ga na povratak u glinu i prah.

„Badava!.. Sve što izađe, uđe u glavu i obratno. Ubi me saznanje da poznajem samog sebe!“, grozničavo je jeo nokte na rukama.

Nije mogao da izdrži. Razmišljao je da skoči sa vrha Crne gore u skopsko polje.

„Sve probati, pa umreti kao čovek! Grozota!“, digao je ruke od sebe.

Sav u groznici, kupao se u rasolu od znoja. Kopao je do pola izjedenim noktima po kamenju ne bi li ostavio trag iza sebe. Tek kad bi pljusnula krv ispod noktiju, vratile bi se oči zvezdama padalicama da tragom obrišu suze. Podigao bi se na prste, ispružio ruke i pao u slatke muke na vrhu planine.

Za najmanji dohvat, iskliznulo je neuhvativo. Rešenje je našao spustivši pogled da vrcari po skopskom polju. Zbog stalne magle nije video sopstvenu pamet, ali je zato verovao instinktima ovaca i crnogorancima.

„Polje nije za mene, a što nije, mora da se vidi i oseti!“, sinulo je Prapratu kada se okliznuo na debelom smuku i udario glavom u njegova neizlegla jaja. Smuku je kažiprstom otkinuo glavu, ispekao ga i ostavio pticama grabljivicama da ga pojedu.

Po povratku u legalo, pre nego je mrak sekao parom iz ustiju, odlučio je da sutradan siđe u skopsko polje, izvrši na sred polja veliku nuždu i vrati se. Ovce su počele da bleje, kao plačljivo zurle kad izvodi nevestu u snu. Psi su zavijali u crno, oponašajući vukove kako se oblizuju oko svežih lokvi sopstvene krvi.

Praprat je bio iznenađen jer nije svanjivalo. Kasnio je dan, a njemu se žurilo. Pošao je dok se mrak krunio i kao pleva raspršivao prema nizini, utapajući se u zemlju i reku, na čijim su obalama Jelini vežbali osvajačke ratove.

Jahao je na ovnu predvodniku. Ispod vrata mu je zakačio okruglu drvenu ploču o koju je udarao niskom osušenih vučjih zuba. Šištav zvuk čistio je nebo i zemlju. Držeći ovna za rogove, da ne zaluta, udarajući ga po testisima da požuri, stigao je u skopsko polje tačno u podne, sa zakašnjenjem od jedne senke tankog vrbovog pruta. Za kaznu je ovnu slomio rogove i ojalovio ga. Sunce je, nasađeno iznad njegove zalutale glave, pržilo - udaralo ga je ravnomerno u teme. Kapa mu je pomagala. Skinuti kapu bilo je isto što i skinuti glavu, mislio je Praprat.

„Ne vidim belo pred očima“, rekao je videvši crnu mačku, koja je zubima pridržavala stomak koji joj se vukao do zemlje. Zamjaukala je. Otpali su mu brkovi. Počela je da se maci. Prapratu je pala kapa sa glave. Izlazili su jedno po jedno, petoro kusih. Oduzela mu se desna strana. Lizala je posteljicu. Oduzela mu se leva strana. Zavukla je jezik u utrobu. Čistila se za sledeću sečku. Pao je, ne podignuvši se. Oduzet u telu, osetio je, poslednji put, slatku jezu u raščeprkanom pepelu prevrnutog droba. Zatinjalo je u danu pomračenja sunca. Kada se sunce iznova pojavilo, od Praprata je ostala samo preteća senka.

Stigle su neostrižene ovce i besni psi. Ovce načičkane sopstvenim sitnim brabonjcima vukle su zmijski svlak - senku Prapratovu. Gladne, raznosile su je po jarugama i uvalama i zakopavale. Rasejavale su zmijski svlak natapajući ga krvavim sluznim sekretom iz žalnih očiju. Crnogoranci su rastrgli mačku i mačiće, grleno režali i pobegli natrag u planinu da se nevoljno ovuče.

Od tada pa do danas od Praprata ni traga ni glasa. Priča dolazi iz utrobe zemlje, a na zemlji – mi”.

Priča se, najzad, završavala na zadovoljstvo dece i starijih, kojima su se u gluvo doba otvarala nebesa.

„Tada osvetli i pukne kao grom na Ognjenu Mariju. Samo se ne vidi i ne čuje”, objašnjavali su nam. Da nije bilo sumnje zbog ispražnjenog kotla sa grejanom rakijom, sve bi bilo potaman.

Svanulo je - na mah. Puče sulundar pred ulaznim vratima. Neko reče:

„Bog se javi!“

„I jeste i nije. Tako neka bude!“, izljubiše se.

Trljali su ruke, pljuvali jedno drugom pod pazuh i čekali da zvona na Šapranačkoj crkvi označe lomljenje leda i kupanje u vodi koju će pop da okadi za balon vina i par osušenih leđnih svinjskih kaiševa. Nana nam je menjala upišane gaće, prskala nas bosiljkom sa osvećenom vodicom iza ušiju i ispod mošnica i uzela mašom žar iz ognjišta koji se gasio šaputanjem kratke bajalice.

Smeštajući nas u krevet, milovala nas je krezubim osmehom:

„Hajde, spavajte, samo što se nisu vratili otac i majka iz komiteta. Svu noć su gledali u zvezdu petokraku; danas će da obnaroduju kako su se oni javili. Pu-pu-pu…“, šmugnula je iz sobe kao kućni miš kome se spremala klopka.

Uspavljivali smo se pod teretom straha i stresa - srećni i bezbrižni. Znali smo da će nana na prstima da nam okrpi vunene čarape i time nas zaštiti od uroka.